Под необичним, али мелодичним именом „Фафарикул” исписала је емотивне и животне приче, цртице и анегдоте хрватска књижевница Ђурђица Чилић о којима је први пут слушала и херцегновска публика на промоцији у фоајеу дворане Парк. У разговору са професорицом Снежаном Мирковић, модераторком програма, Чилић је са невјероватном енергијом и емоцијом причала о својој збирци шароликих анегдота које су, као и живот, некада духовите, некада потресне и разочаравајуће, али изнад свега искрене.
„Фафарикул”, назив лијепог, разгранатог средоземног дрвета, ауторки се, као каже „учинио као згодан и метафоричан“ да по њему назове своју прву књигу.
„Чула сам да постоји дрво фафарикул, али нисам знала како изгледа. Укуцала сам на гугл и сазнала да се то дрво, само у нашој регији, појављује под 10, 20 назива. Јако добро успјева, даје диван хлад и како су рекли, коријеном се пушта дубоко, дубоко у тло и то ми се, као нека метафора, чинило згодним за назив, иако се у књизи нигдје више не помиње фафарикул, већ само на насловници. Моје прво гуглање фафарикула отварало је низ страница на википедији или другим енциклопедијским страницама о дрвећу, а сада када укуцам, први резултат буде књига Ђурђице Чилић. Тако да сам успјела да освојим ријеч и да имам своју”, казала је Чилић.
Појашњава да је „Фафарикул” истовремено сасвим приватна и лична прича, али и прича која говори о животним темама и искуствима.
„Мислим да на њу реагују људи који препознању нешто своје у ономе што ја мислим да је јединствено, уникатно и да се збило само мени. Литература и рачуна на то да ће нека сасвим приватна и непоновљива прича функционисати као универзална и да ће то језичко искуство, које је артикулисани облик животног искуства, бити нешто што нас тјера да читамо једни друге, упознајемо, чак и оне који су различити од нас по неким основама”, казала је Чилић. 
У причама о ликовима који су животни јунаци, уплетено је много љубави према животу, књижевности, људима, неуништивој вјери у доброту и саосјећајност и много ведрине, позитивизма. Појашњава да је „мрачне теме покушала не приказати мрачно, али не тако да тешку животну причу претвори у анегдоту или драму у комедију”.
„То је био мој начин да се са тим носим. Са драматичним сликама и ситуацијама које сам доживјела једино сам могла изаћи на крај ако их опишем са неком дистанцом, ведрином, аутоиронијом и тако је заокружим. То је мој књижевни поступак који неосвјештено имам и који се понавља у првој и другој књизи која је била много драматичнија јер се у њој растајем са својом мајком која има карцином. Некада је нешто што нам је јако тешко и што нас мори, лакше издржати када то вербализујемо, на томе почива и психотерапија. Аргумент којим се браним када ми пријатељи кажу да је превише оптимизма у мојим ликовима, је да је оно што ми се добро догодило, управо оно што је мене учинило бољом особом. Не видим зашто бих правила каталог лоших искустава када је цијели мој живот, у оном позитивном аспекту, дуг добрим људима”, наводи ауторка.
Премда је живот испунила породицом и путовањима, посебно као професор пољског језика и књижевности на универзитету у Загребу и Кракову, први пут је у Херцег Новом.
„Необично је да сам успјела живјети скоро 50 година на овом простору бивше Југославије, а да ме пут није навео овдје. Захваљујући Дану Херцег Новог и директорици Маслан, ту сам и тако ми је лијепо, тако се осјећам домаће као да сам већ пуно пута била што говори ипак о неком заједничком културном простору који дијелимо иако смо границама одвојени”, закључује Чилић.
Промоцију књиге „Фафарикул” организовала је ЈУ Градска библиотека и читаоница Херцег Нови уз подршку Секретаријата за културу и образовање, а у склопу октобарских свечаности поводом Дана града.
