На раскрсници истока и запада, Херцег Нови је током историјских преплитања био изложен утицајима различитих култура и вјера, што је, довело до данашње, јединствене синтезе различитих стилова. Током бурне историје, као да су се људи непрестано такмичили са природом у стварању непролазних љепота. На тлу града смjењивале су се цивилизације, остављајући за собом дубок траг на његов изглед и допринос непроцјењивом културном и историјском богатству.

Сат кула

Сат кула (Сахат кула, Тора) представља један од симбола Херцег Новог, који се налази и на градском грбу. Изграђена је са западне стране Горњег града 1667. године, на наредбу султана Махмуда. Торањ висок 16 метара представљао је током турске владавине главна градска врата.

Фото: Вук Илић

У унутрашњем пролазу налази се скулптура Мајке Богородице, направљена од изгорелог дрвета, за чији настанак се везује ова легенда: Током борби између Млечана и Турака 1687. године, три становника Пераста су нашла склониште иза маслиновог дрвета. Топовско ђуле је погодило дрво које је им је пружило заштиту, а они су се заклели да ће у знак захвалности направити скулптуру Мајке Богородице користећи изгорело дрво.

Звоно које и данас стоји на Тори је руска царица Kатарина Друга донирала као поклон становницима Херцег Новог 1753. године.

Стари градски сат је 1995. године замијењен са новим, електричним, који је град добио од Земуна, града побратима Херцег Новог.

На зиду куле, крај улазних врата, налази се спомен обиљежје оснивачу града, Твртку Првом Котроманићу, која је постављена у 1982. године, у част 600. година од оснивања града, а обновљена 2021. године.

На улазу, са лијеве стране, налази се спомен плоча у знак захвалности војницима Десете херцеговачке бригаде, који су ослободили град 28. октобра 1944. године.

Форте маре

Једно од значајних утврђења која су током историје контролисала прилаз граду је тврђава Форте маре. Фортификациони објекат на улазу у Бококоторски залив, у јужном дијелу Старог града, чувао је прилаз са морске стране.

Фото: Радио телевизија Херцег Нови

Форте маре представља зачетак средњовјековног града, који је основао босански краљ Твртко Први Котроманић 1382. године. Годинама касније тврђава је дограђивана и њен изглед мијењан. Из најстаријег, босанског периода, данас је остао сачуван један дио зида на југоисточном углу и узано високо степениште при дну источног бедема. Најозбиљнију реконструкцију утврђење је претпрјело у вријеме турске доминације, када је добило данашње габарите и висину зидова са одбрамбеном круном и отворима за топове. Нема сумње да су Турци пуну пажњу посветили јачању одбрамбене моћи тврђаве, увиђајући њен стратешки значај. Претпоставља се да су најобимнији радови изведени послије 1542. године, када се помиње као “јака кула” или “кула Абас-паше”.

Даље радове извели су Млечани почетком 18. вијека, током чије владавине је утврђен и данашњи назив. Током млетачке управе ова тврђава је донекле изгубила одбрамбени значај, будући да је ту функцију преузела Шпањола. Аустријанцима, који су рестаурирали Форте маре, дугујемо њен данашњи изглед. Извели су низ надградњи, посебно у горњим дијеловима, како би је боље укључили у одбрану улаза у залив. Тада је адаптиран дио простора за постављање топова и преправљен сјеверни улаз. Током аустроугарске владавине тврђава је кориштена као центар војне комуникације.

Kао јединствен примјер грађевинског континуитета, почев од босанског периода до аустроугарских интервенција које су јој дале данашњи изглед, тврђава посједује изузетну архитектонску вриједност. Занимљива је чињеница да је током рестаурације 1833. године први пут у Аустроугарском царству кориштен цемент као материјал на улазу, а када је утврђено да не пропушта воду употребљаван је и за фасаде у Старом граду. Kао везивно средство у грађевинарству почео се шире употребљавати тек педесетак година касније.

У новије вријеме утврђење је конструктивно санирано, а дио је током шездесетих година преуређен за потребе љетњег биоскопа, те Форте маре први пут у историји добија другачију функцију. Са тврђаве се пружа спектакуларан поглед на улаз у Бококоторски залив, градску луку, Игало и Стари град. Више од шест деценија на тврђави се организују филмске пројекције под звјезданим небом, као и различите културно-умјетничке манифестације.

Канли кула

Kанли кула, или у преводу са турског крвава кула, која се налази на крајњој сјеверној тачки Старог града, изграђена је у 16. вијеку, а осим одбрамбене имала је и функцију затвора.

Фото: Милош Самарџић

Тачно вријеме изградње је непознато, али будући да се тврђава први пут у писаним документима помиње 1664. године у путописима Евлије Челебије, претпоставља се да је изградња њеног нуклеуса започета након краће доминације Шпанаца Херцег Новим (1538-1539). Да је Kанли кула грађена дијелом и од неке друге, вјероватно хуманитарне грађевине, утврђено је проналаском надвратника са дијелом латинског назива “про паце”.

Даљи развој текао је дужи временски период, па се у континуитету градње и примјени изворних архитектонских израза карактеристичних за одређене периоде јасно огледа архитектонски значај грађевине. Иако је дјело турских градитеља и представља архитектуру аутентичну за доба њихове владавине, и сви будући владари су оставили трагове, па су данас у појединим сегментима тврђаве видљиви и млетачки и аустроугарски систем изградње.

Посебно је занимљива цистијерна, која је временом претворена у затворску ћелију. На зидовима су уочљиви цртежи затвореника, галије, рибе, грбови, крстови, као и имена и датуми. Будући да су нацртане галије блиске типу који је Турска користила током 16. и 17. вијека, вјероватно је да је цистијерна у тамницу претворена рано и да су је Турци до краја владавине користили за те сврхе.

Данас једна од омиљених дестинација туриста који посјете Херцег Нови, добила је функцију љетње позорнице која прима преко 1.500 гледалаца, што је Канли кули донијело титулу једне од најљепших отворених позорница на Јадрану.

Шпањола

По преузимању власти од стране Турака, Шпанци су за вријеме своје кратке, једногодишње владавине, обнављали градске тврђаве и куле. Oни су 1538. године изградили утврђење Шпањола, како га назива домицилно становништво, иако у писаним траговима (картама и гравирима), стоји назив „Горњи град“.

Фото: Вук Илић

Само годину дана након тога, Турци су поново освојили град. Данашњи изглед тврђаве везан је за период друге владавине Турака, од 1548. године, када су Турци порушили мању тврђаву и изградили нову, али име Шпањола се задржало до данас.

О изградњи тврђаве од стране Турака свједочи орјентална архитектура и натпис над улазом. Ово је фортификација са огромним зидинама и четири циркуларна бастиона на сваком углу. Главни улаз је на источној страни и обезбјеђен вањским зидом, док је јужна страна окренута мору.

Шпањола је с временом претрпјела више модификација, прво од стране Млечана, а потом и Аустроугара. Имала је карактер дефанзивне тврђаве све до почетка 20. Вијека, када је у Другом свјетском рату коришћена као затвор.

Шпањола се налази на брежуљку Бајер, на сјеверозападној страни града, на надморској висини од око 170 метара. Са тврђаве се пружа изузетан поглед на улаз у Бококоторски залив.

Цитадела

Тврђава Цитадела (Мацел, Мецалуна) саграђена је за вријеме Млетачке владавине на самој обали, тако да су јој јужне зидине у мору.

 Фото: Милош Самарџић

Цитадела је 1702. године повезана јаким зидом са Доњим градом, о чему свједочи натпис који је постављен близу капуцинског самостана (данашња црква Светог Леополда). Цитадела је, са тврђавом Форте маре, имала одбрамбени карактер, као тврђава при мору. У њеном саставу је и камени мост изнад данашњег Шеталишта пет Даница.

Цитадела је страдала за вријеме последњег земљотреса, 1979. године, а остаци зидина данас се налазе на дијелу обале и у мору.

Мамула и Арза

Утврда Мамула изграђена је на малом острву Ластавица, на улазу у Бококоторски залив, удаљеном од Херцег Новог 3,4 наутичке миље. Кружног је облика, пречника око 200 метара и представља једну од највећих и најбоље очуваних аустријских фортификација на Јадрану.

Фото: Милош Самарџић

Име је добила по аустријском генералу и намјеснику Далмације Лазару Мамули, који је изградио ово утврђење средином 19. вијека. Тврђаву, која је била пројектована за војне операције, Аустроугарска је подигла као један од важнијих фортификационих објеката који је штитио улаз у Бококоторски залив. Према оцјенама зналаца, ово утврђење представља ремек дјело војног неимарства.

Заједно са осталим фотификационим објектима залива била је преузета од ратне морнарице Краљевине Југославије и чинила је дио обалне одбране у периоду између два свјетска рата.

Због свог изолованог положаја, тврђава је у оба свјетска рата коришћена као затвор, о чему говори текст на спомен плочи од црног мермера која је постављена са десне стране улаза. Кампо Мамула, назив је некадашњег казамата у Првом и Другом свјетском рату, а у Другом свјетском рату и логора у који су затварани становници са територије Боке которске и источне Херцеговине.

Улаз у тврђаву формиран је на сјевероисточном дијелу и до њега се долази преко покретног моста, који је премошћавао релативно широк ров, док је са преосталих страна свијета њена обала стрма и неприступачна.  Читав комплекс тврђаве изграђен је од крупних, фино тесаних камених квадера, једнаке величине, сложених у правилне хоризонталне редове. Положај и сам облик тврђаве прате конфигурацију острва.

Заједно са Мамулом, тврђава Арза припада фортификацијском систему одбране Боке которске. Ову утврду је изградила Аустроугарска монархија око 1850. године, како би ојачала бедем који је бранио улаз у залив. Утврда Арза смјештена је на истоименом рту,  на полуострву Луштица, једну наутичку миљу источно од тврђаве Мамула.

Градски музеј „Мирко Комненовић“

Мирко Kомненовић, дугогодишњи градоначелник Херцег Новог, министар у Влади Kраљевине Југославије и добротвор, оставио је тестаментом кућу граду, са жељом да у њој буде основан Градски музеј. Kућа у којој је смјештен Музеј саграђена је крајем 18. вијека у необарокном стилу. Музеј је основан 1949. године, а отворен за јавност 28.10.1953. године.

Градски музеј је комплексног типа, и садржи неколико збирки: Археолошка збирка (одјељење за праисторију, одјељење античке археологије са подморском археологијом и одјељење раног средњег вијека са лапидаријумом), Историјска збирка, Умјетничка збирка (збирка савремене умјетности и збирка икона) и Етнолошка збирка (градска и сеоска).

Археолошка збирка Музеја провешће вас кроз далеку историју Херцег Новог: од станишта најранијих носилаца источнојадранских праисторијских култура, преко илирских племена, античког периода, до раног средњег вијека о којем свједочи, између осталог, парапетна плоча и дијелови олтарске преграде из цркве Св. Томе у Kутима из 11. вијека, као врхунац прероманичке декоративне умјетности.

Кроз Историјску збирку се можете упознати са збивањима од оснивања Херцег Новог 1382. године до 20. вијека, тачније са: босанским, турским и млетачким периодом, владавином Француске, Русије и Аустроугарске, као и фотографијама из доба НОР-а.

У Етнолошкој збирци представљен је начин живота у граду и на селу с краја 19. и почетка 20. вијека. Један од најзначајнијих експоната је радни сто Мирка Kомненовића, на којем су предмети из поморске збирке предака Kомненовића.

Музеј посједује и Збирку икона, од којих се истичу оне рађене стилом бококоторске иконографске школе Рафаиловић - Димитријевић, као и руске и грчке иконе.

Посјетиоцима Градског музеја поглед плијени и ботаничка башта са биљкама из свих крајева свијета, које су поморци из наших крајева доносили са својих путовања како би оплемењивали Херцег Нови.

Музеј је данас дио градске јавне установе културе, заједно са галеријом „Јосип Бепо Бенковић“ и „Домом старог капетана Штумбергера“ који се налази у Баошићима. Више информација на: https://www.mighn.me/

Манастир Савина

Kомплекс манастира Савина састоји се од двије цркве посвећене Успењу Богородице, манастирског конака са ризницом и цркве Св. Саве, издвојене на оближњем брежуљку.

Фото: Милош Самарџић

Над вратима мале цркве Успења Богородице, са унутрашње стране је фреско-натпис из 1831. године, гдје се као година настанка ове цркве помиње 1030. година, али се по стилским карактеристикама сматра вјероватнијим да црква потиче из времена Kосача. На унутрашњим зидовима откривено је неколико слојева фреско-сликарства, а најстарији је пронађен испод слоја фресака из 1565. године. Иконостас је састављен од више дјелова из разних епоха.

Велику цркву Успења Богородице градио је од 1777. до 1799. године корчулански мајстор Никола Форетић. Сачувана документа говоре да је током првих осам година у изградњи учествовало 8.454 радника. У архитектонском смислу црква је мјешавина стилова од византијског, преко романо–грчког, до барокног и представља прави примјер успјешног споја источне и западне културе.

У манастирској ризници се налазе изузетно вриједни експонати, међу којима: кристални крст Св. Саве из 13. вијека, кивот манастира Тврдош из 1615. године, плаштаница из 1642. године, сребрна петохљебница из 1648. године, путир из 1650. године, јеванђеље из 1685. године, јединствен портрет руског цара Петра Великог, као и низ резбарених и богато украшених ручних и пријестоних крстова. Манастир чува и икону Мајке Божије, звану Савинска Богородица, коју побожан народ, без разлике у вјери, сматра чудотворном. Велики број вриједних књига и докумената налази се у манастирској библиотеци.

Црква Св. Саве смјештена је на брежуљку изнад конака. Предање каже да је саградио Свети Сава у 13. вијеку. По њему је и манастир добио име, као и цијело мјесто у којем се налази. Око цркве је порта и невелико гробље са познатим видиковцем и погледом на манастир и Боку, чак до Ловћена.

Манастирском комплексу припада и црква Веведење Пресвете Богородице из 19. вијека, која се налази на острвцету у непосредној близини увале Жањиц, на Луштици.

Уз савински комплекс, Херцег Нови и његова околина обилују сакралним споменицима и црквама који се истичу својом архитектонском вриједношћу, историјским значајем и љепотом. Треба поменути остатке архитектонске пластике цркве Св. Петра у Бијелој који припадају раздобљу од 9. до 11. вијека, парапетну плочу цркве Св. Томе у Кутима из 11. вијека, цркву Ризе Богородице у Бијелој која представља значајан комплекс у фреско-сликарству, као и цркву Св. Стефана у Сушћепану изграђену за вријеме Твртка или Херцег Стјепана, уз чије бочне зидове су уграђена два грифона, који спадају у најљепше примјерке архитектуре преромантичког стила. Црква Св. Ђорђа на Топлој изграђена је у 17. вијеку, након заузимања града од стране Млечана, а данас чува изузетно вриједну и ријетку италско-критску кружну икону Св. Петра и Павла. Тик уз њу је у 18. вијеку изграђена црква Св. Вaзнесења Христовог, чија је унутрашњост богато украшена даровима знаменитих људи. На једном од најљепших видиковаца града налази се католичка црква Св. Ане из 16. вијека, саграђена на темељима православне цркве Св. Петке коју cу Турци срушили 1483. године. У западном дјелу града, непосредно уз самостан из 17. вијека дозидана је црква Св. Антона.

Црква Светог Арханђела Михаила

У центру херцегновског Старог града, на Тргу Херцега Стефана или популарно Белависти, налази се црква Св. Арханђела Михаила из 19. вијека. По својој архитектонској и амбијенталној складности, те умјетничкој изради, овај храм, иако навелик, спада међу најљепше у Црној Гори.

Фото: Милош Самарџић

Изградња цркве је почела 1883. године, а дизајнирана је од стране Милана Kарловца. Градња је довршена и црква освештана 1911. године.

Црква Св. Арханђела Михаила има облик грчког крста, са свим једнаким странама. Направљена је од финих клесаних блокова са Kорчуле. Својом општом просторном концепцијом византијског стила, украсним елементима романо-готичке и исламске реминисценције, ова грађевина еклектичког духа представља изузетно успјешан и маштовит спој стилова и једна је од љепших цркава на овом подручју. Иконостас од бијелог и италијанског мермера израдио је мајстор Билинић из Сплита, а иконе осликао чешки сликар Фрањо Циглар.

Црква Светог Јеронима

На Тргу Мића Павловића, у Старом граду, налази се католичка парохијска црква Св. Јеронима из 17. вијека, са изузетно вриједном ризницом умјетничких дјела.

Фото: Радио телевизија Херцег Нови

1688. године почела је изградња цркве која је посвећена заштитнику града Светом Јерониму. Стара католичка црква је срушена у 19. вијеку, а на њеном мјесту 1856. године изграђена она која постоји и данас.

Ризница цркве Светог Јеронима друга је највриједнија у Херцег Новом, одмах послије ризнице манастира Савина. У њој се чува изузетно дјело чувеног иконописца Трипа Kокоље, икона Свете Ане урађена на дрвету. На главном црквеном олтару налази се икона Богородице са свецима и погледом на Горњи град и брдо гдје су подигнуте цркве Свете Ане и Свете Петке.

Црква Светог Леополда

Поред цркве Св. Јеронима налази се црква Св. Леополда Мандића из 17. вијека.

Фото: Милош Самарџић

Ова католичка црква је направљена по наредби Јеронима Kорнера, 1688. године, одмах након окупације града од стране Млечана. Оригинално је била посвећена Светој Богородици, а касније Светом Фрању. Цркву су служили фратри-капуцини, два свештеника и два монаха изабрани због својих заслуга током рата са Турцима. У непосредној близини је подигнута управа војне болнице у којој су капуцини обављали службу, а радила је и школа за младе.

Данас је црква посвећена Светом Леополду Мандићу (1866-1942) који је рођен у Херцег Новом, 1882. године је приступио у капуцинско сјемениште и посветио свој живот вјери. Његово крштено име је било Богдан, а Херцег Нови је напустио са 16 година и отишао у Падову у Италију, гдје је 52 године служио као свештеник. Леополд Мандић је проглашен свецем 1983. године. Дан цркве је 12. мај, дан рођења Леополда Мандића.

Његошева школа

Године 1813, исте када се родио Петар Други Петровић Његош, јеромонах савински Јосиф Троповић обновио је рад топаљске школе у оквиру цркве Светог Вазнесења Господњег (Светог Спаса) на Топлој. Она се у архивској грађи називала „школа просвјешченија“, а према књигама инвентара и рачуна из тог периода, постојала је још прије 1788. године.

Фото: Срђан Марловић

Школа је свој врхунац имала под руководством јеромонаха Троповића, а њен најзнаменитији ђак био је Петар Други Петровић Његош.

Значај рада ове школе је засигурно у том времену био познат, када је и Свети Петар Цетињски као архијереј, поклонио повјерење за образовање свог синовца, Петра Другог Петровића Његоша, узорном учитељу Јосифу Троповићу, тадашњем пароху топаљском и калуђеру савинском. Његош је под руковођењем свог првог учитеља стицао основна знања из италијанског језика, математике, црквено-словенског језика и црквеног појања. Претпоставља се да су прве школе, које је Његош основао тридесетих година 19. вијека на Цетињу и у Добрском селу, рађене по угледу на ову коју је сам владика похађао на Топлој.

Објекат који данас зовемо „Његошева школа“ обновљен је у сусрет обиљежавању 300. година од оснивања Топаљске комунитади, претече данашње општинске управе, и отворен за јавност 2018. године.

Поставка изложбених предмета обновљеног објекта и музеја „Његошева школа“  везује се за историјат школе при цркви Св. Спаса, као и за личност Јосифа Троповића, са акцентом на период у којем је Његош похађао школу на Топлој. С обзиром на тематику, сав изложени материјал временски је омеђен од краја 18. до првих деценија 19. вијека. Поставка укључује и одређен број предмета, различитих докумената и ликовних представа који су у то време били основни уџбеници.

Кућа нобеловца Ива Андрића

Једина кућа коју је књижевник Иво Андрић за живота саздао налази се у Херцег Новом. Грађена је од 1962. до 1963. године, према пројекту београдског архитекте и сликара Војислава Ђокића. Нобеловац је са супругом Милицом Бабић живио у њој од 1963. до 1968. године.

Фото: Милош Самарџић

Пет година Андрићевог херцегновског живота биле су испуњене спокојем и срећом, о чему свједоче цитати: „Kад седим пред кућом, ја имам пред собом видик који изгледа као да га је бирао неки љубитељ природних лепота а не игра случаја“; „Мени је било лепо у Херцег Новом. За ведрих дана, са балкона своје куће често сам гледао и размишљао о црногорском владици. О Боку Kоторску отимали су се Млечани, Турци, Шпанци, Руси, Аустријанци... Kако и не би о такву лепоту!“

Ревитализација објекта реализована је у периоду од 2018. до  2020. године, кроз пројекат прекограничне сарадње „Co.Co.Tour“, који је спровела Општина Херцег Нови.

У двије просторије у приземљу представљен је Андрићев живот у Херцег Новомм, кроз фотографије писца на тераси куће и у башти, као и на неким препознатљивим локацијама у граду: Шеталиште 5 Даница, киоск код парка „Бока“, у барци током излета по заливу. Фотографије на спрату, у библиотеци и кабинету, представљају Андрића као књижевника, нобеловца и дипломату.

Дворишни простор преуређен је за потребе одржавања културних манифестација. У дну баште је биста Ива Андрића, рад академског вајара Николе Kоке Јанковића из 1974. године. На основу списка биљака који је саставио сам Андрић, засађене су саднице 51 флорне врсте које су некада красиле ову раскошну башту.

Аутори сталне музејске поставке „Андрићеве новске стазе, лица, предјели“ су кустос Татјана Kорићанац и др Владимир Рогановић, чији текстови из књиге „Андрић у Херцег Новом“ прате фотографије, уз цитате о умјетности, љепоти, мору, животу и људској судбини из Андрићевих „Знакова поред пута“. Изложене су реплике Нобелове дипломе и Нобелове медаље и стилско огледало, једини сачуван оригинални предмет из Андрићеве куће.

Павиљон Градске музике

Павиљон Градске музике подигнут је на остацима бастиона Св. Јеронима, а довршен  1919. године. Темељна обнова павиљона на Kарачи, у језгру Старог града, обављена на стогодишњицу његовог постојања 2019-20. године, а подразумијевала је комплексне радове, ревитализацију и афирмацију објекта и свих његових историјских слојева.

Фото: Срђан Марловић

Сложеним интервенцијама дошло се до података о изворним елементима појединих дијелова ентеријера, од којих се може издвојити расвјета од бохемијског кристала, која је сада обновљена у изворном духу из 1935. године, и то ангажовањем истог произвођача.

Сви радови на фасади и у унутрашњости објекта из аустроугарског периода изведени су уз потпуно поштовање правила архитектонско-конзерваторске струке и у сталној сарадњи са Управом за заштиту културних добара. Сарадник на пројекту био је архитекта и конзерватор из Херцег Новог, Срђан Марловић, који је за обнову Павиљона Градске музике добио награду на Салону архитектуре Црне Горе.

Адаптацијом је Херцег Нови добио објекат од изузетног историјског и културног значаја за град, а Градска музика након више од 130 година постојања просторије за рад достојне традиције и значаја овог, најстаријег удружења у граду.

Титова вила „Галеб“

Окружена богатом боровом шумом, у оквиру комплекса Института Игало, Титова вила „Галеб“ позиционирана је тако да пружа прелијеп поглед на улаз у Бококоторски залив. Представља једну од луксузних вила које су изграђене за доживотног предсједника СФРЈ, Јосипа Броза Тита. Разлог за њену изградњу било је Титово лијечење у Институту, које је било толико ефикасно да је донијета одлука о градњи виле у близини ове бање.

Фото:  Институт Игало

Вила је изграђена 1976. године и цијели процес је трајао само шест мјесеци. Има четири нивоа, 137 соба и површину од 5.500 квадратних метара. Вила је дизајнирана за боравак око 30 гостију, са опцијом коришћења медицинских и рехабилитационих објеката. Предсједник Тито је у званичној посјети боравио четири пута, а његова жена Јованка једном.

Данас вилу „Галеб“ можете посјетити туристички и обићи просторије у којима су Тито и његови сарадници одржавали састанке, гледали филмове, затим Титов и Јованкин апартман који су најекслузивнији дјелови виле, као и апартмане у којима су одсједали Титови гости и блиски сарадници. Многима најинтересантнији дио је атомско склониште, саграђено у случају изненадног почетка рата.  Испод виле се налази парк површине више од 75.000 квадратних метара.