Књига „Последња почивалишта херцегновских задужбинара“, аутора Небојше Раша, у издању Кола српских сестара Херцег Нови, промовисана је синоћ у фоајеу дворане Парк.
Како би њихова доброчинства и племенитост били отргнути од заборава, а њихова дјела, која су свијетли примјер човјечности и хуманости, била путоказ свим генерацијама, у књизи је наведено 88 задужбинара Херцег Новог.
Херцег Нови је уназад три вијека, уз Београд, град са највише задужбинара не само у Црној Гори већ и много шире, чиме се поноси, истакла је Оливера Доклестић, а књига о њима је материјално свједочанство о изузетним људима који су својим радом и муком зарађено, остављали на ползу свом народу, цркви, за просвјету и образовање генерација свјесни да на тај начин јачају народну самобитност утичићи на општи просперитет.
„Мој задатак је био да напишем биографију драгог и доброг човјека, професора физике и математике, како смо за звали „професор смјешко“ јер смо га таквог сретали – професор Љубо Шабовић. Био је близак и са Колом српских сестара, Матицом Боке, Српским солоком, са сваком добром националном идејом али не никаквом шовинистичком која би унижавала друге нације или људе других идеологија, вјерских или нацоналних увјерења. Он је био добар човјек који је осјетио пут духовности и немјерљивом својом снагом, вјером у Бога на истински начин, допринијели идеји човјечности, хуманости, доброте, беспоштедног залагања без икаквог материјалног интереса“, истакла је између осталог Доклестић подсјетивши на богату биографију професора Шабовића којем је синоћ, за доброчинства и велика дјела, Коло српских сестара постхумно додијелило грамату.
Задужбинарство се у српском народу дубоко укоријенило и поред прослављања породичног светитеља, има најдужи континуитет, казао је протојереј Шпиро Живковић, уредник књиге.
„Она је једна од најљепших врлина српског народа, а Коло српских сестара Херцег Нови не само да цијени и поштује задужбинаре и добротворе већ се својим хуманим и добротворним радом уписује у дугачки списак задужбинара, добротвора и приложника. То исто ради и господин Небојша Рашо , аутор ове, а и многих других књига, које нас подсјећају на историјске чињенице и значајан труд појединаца кроз нашу тешку, али славну прошлост“, истакао је Живковић.
Циљ књиге је и да укаже народу да треба обнављати и одржавати њихова последња, земна почивалишта задужбинара како би и будуће генерације имале правилан однос и поштовање према овим родољибима, истакао је Живковић.
„Андрић каже: „Сви ми умиремо само једном, а велики људи два пута: једном када их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина“. И поред тога што су многе херцегновске задужбине пропале, ови људи још нису умрли „други пут“, јер игром случаја, као свједочанство, остадоше плоче и записи о задужбинарима и задужбинама, а ево и документа у виду ове књиге о њиховом последњем почивалишту и намјере чланица КСС ХН да не дозволе да се то догоди, чему се од срца радујем и придружујем“, казао је Живковић.
Шта је узрок да тако велики број поморских капетана, трговаца и других своју имовину, често стечену далеко од завичаја, завјештају народу, питање је на које нема довољно јасног одговора осим изразитог осјећаја родољубља, питомости народа и жеље да помогну тежак живот народа свог завичаја, истакао је сутор Небојша Рашо. Он је подсјетио да већ током 18. вијека, Новљани остављају велика добра храмовима у нашој општини, али и Трсту.
„У 19. вијеку, Новљани више остављају имовину за развој просвјете и образовања, његовање српског језика. У том периоду, у вријеме аустријске владавине, пажња се није посвећивала развоју просвјете, али наши људи нису над тим жалили већ марљиво радили и даривали како би створили услове за напредак. Захваљујући Јовану Бошковићу, Ђуру Ђуровићу и Јефросинији Лакетић, у Србини је отворена Српска поморска закладна школа која је једна од најзначајнијих установа у историји Херцег Новог, која је била на понос свих, а у којој је предавала елита“, подсјетио је Рашо додајући да слиједи оснивање школа на Подима, Каменом, Мокринама, Бијелој, а бројне фондације осигуравале су школовање младих Херцег Новог, а Иван Паландачић завјештао је тадашњих 300 000 долара (око 4 милиона еура по вриједности из 2008. године) за образовање дјеце са Луштице.
Радећи на књизи, истражујући, откривени су нови добротвори, али је и истакнуто да се за неке од њих и не зна гдје су сахрањени, што указује на немаран однос ка њима, казао је Рашо.
„Упркос нашем немарном односу према задужбинама, можемо истаћи да и у ново доба имамо задужбинаре.Поменућу Николу Укропину који је своју кућу оставио „дјеци за срећно одрастање“ и Николу Михаиловића који је оставио велика добра цркви у Кутима. Подаци у књизи указују колико је задужбинарство раширено код Новљана и да је оно постало културни код нашег града“, казао је Рашо.
Предсједница КСС ХН, Драгица Спаић, захвалила је свим институцијама и установама које су помогли штампање књиге, међу којима је и Општина Херцег Нови. Како је казала, комплетан прилог синоћ дониран за књиге биће опредјељен потребитим породицама у нашем граду.
Музиком је вече учинила посебним професорица Јована Мустур Ражнатовић и пијаниста Дејан Кривокапић.
Херцегновским задужбинарима данас је, као и сваке године, служен парастос у цркви Светог Вазнесења Господњег на Топлој, што је једна од њихових последњих жеља, али и начин да се они сачувају од заборава.
